Између вуковске поетике и николајевске "оџаклије" ‒ Љубишина књижевна школа

Abstract

Започевши нашу радњу с иронијском констатацијом како је након Његошеве смрти услиједило вријеме корот­не литературе, подстакнути колико неадекватном перио­дизацијском номинацијом (предњегошевско доба) толико и чињеницом да нашим реалистичким ауторима у домаћој књижевној историографији није посвећивано довољно пажње те да је њихова проза задуго била маргинализована и одбацивана као тривијална и романтичарско-патетична, а на темељу научних резултата до којих је у својим студијама дошао књижевни историчар Милорад Никчевић, одлучи­ли смо се да групу талентованијих приповједача подведе­мо под синтагмем Љубишина књижевна школа. Но, прије него смо то учинили, било је потребно дати кратки осврт на дјело М. М. Поповића. Без намјере да арбитрирамо око будућег статуса његове прозе, у црногорској науци о књи­жевности још увијек отвореног и важног питања, примора­ни првенствено теоријским разлозима, књижевнокритичка промишљања о прози Поповића била су неопходна како бисмо отклонили евентуалне сумње да генерација тален­тованих приповједача реализма припада и Марковој књи­жевној школи. Тек након издвајања главних црта његове прозе, од тематско-мотивских до генолошких, закључивши да су Љубишином заслугом фундирани темељи црногорске новеле и романа (преко Приповијести црногорских и при­морских) и кратке приче (преко Причања Вука Дојчевића), приступили смо анализи текстова наших љубишеваца. Тако се у нашем избору нашло пет аутора: Лука Јововић, Саво Вулетић, Јован Ф. Иванишевић, Симо Шобајић и Радован Перовић Тунгуз Невесињски.